Некад, док сам био дете, било је сасвим нормално у сваком селу да већина домаћинстава има своје кокошке, пар свиња, па чак и краву. Свака је породица имала нешто земље и ту се узгајала храна за стоку, мали врт и воћњак, где се узгајала храна за породицу. Иако су већ онда сви чланови домаћинства били запослени, паралелно су водили и своју малу фарму.


Било је то доста посла, али то им је пружило велику независност: имали су своју храну, односно нису морали куповати храну. Данас се ствари мењају, мало помало континуираном аграрном политиком, и утицајима са свих страна на јавно мишљење, бити сељак постала је срамота. Чак и док сам био мали, увек су ми говорили да морам учити како не би био присиљен тешко радити на земљи ...


Као да је то најгора могућа солуција која се може некоме десити у животу. Не бих се никако сложио са тим, јер повратак на земљу за мене је била најлепша ствар у мом животу.


Храна стално поскупљује и верујем да никада више неће бити толико јефтина као што је била задњe 2 деценије, пре почетка задње рецесије. А резултат неколико деценија јефтине хране, резултирало је тиме да људи све мање обрађују своје вртове, запуштају воћњаке, не гаје више домаће животиње. Све је било у дућанима, стално доступно и јефтино, чак су и дућани почели радити нон-стоп. Сећате се некад у 80-тима да су дућани радили у суботу до 13 сати и били затворени све до понедељка? И људи су и тада могли нормално живети, само су мало боље планирали шта им треба за викенд.



Данас би вероватно пре покренули буну ако им затворите дућане преко викенда јер мисле да више без тога не могу преживети. Али, оно што многи виде у преласку у потрошачко друштво као олакшање живота, ја видим као губитак много тога. Људи су у много погледа изгубили своју независност и изгубили су здраву храну. Храна која се нуди у продавницама узгајана је масовно, постала је само још једна од робе масовне потрошње. А у овом капиталистичком систему није битна одрживост, сигурност, здравље, бољитак, најбитније је зарадити што више новца. А то се постиже смањивањем трошкова, дакле коришћењем све јефтинијих и често тиме неквалитетнијих сировина, разних додатака ... пољопривредна земљишта се укрупњавају и преузимају их велики, јер су мали као "неисплативи", мале површине имају превелике трошкове обраде.


Зато свуда у свету постоји политика укрупњавања пољопривредних земљишта, и наговарање малих пољопривредника да напусте своја земљишта и препусте великима који ће то све скупа "боље и паметније" искористити. Иде се толико далеко да је у ЕУ предвиђена и новчана награда онима који одлуче да напусте своја мала газдинства. И у нашој држави спроводи се таква аграрна политика која уништава мале пољопривреднике, и погодује само великима. А када велики преузму та земљишта, и почну их претварати у огромне безличне масе поља монокултура, почиње се догађати права страва за околину око нас. Велика поља монокултутра значе потрошњу много више пестицида, хербицида, дакле једном речју отрова, уништавање дивљих биљних и животињских заједница, уништавање околине, повећање ерозије тла. Чим преорете и обрађујете велику количину земље, плодност се у конвенционалној пољопривреди надокнађује употребом вештачких, минералних ђубрива, корови се решавају само хербицидима, а штеточине се, којих има пуно с обзиром да се узгајају монокулре у којима само штеточине просперирају, решавају разним инсектицидима, али наравно, њима се уништава све живо што бива попрскано, не само "штеточине".
Углавном, све веће површине, све већа механизација, све више отрова - на ХРАНУ коју људи једу.


Конвенционална пољопривреда једна је од највећих загађивача животне средине данас. Чуо сам из више извора да много тих великих произвођача не жели јести ту масовно произведену храну коју сами производе с толико отрова, јер су свесни шта је то, и да за своје потребе имају мале вртове где узгајају храну без отрова за себе. А за масе: јефтина храна у продавницама, толико отрована свиме и свачиме да не би то јели у лудилу ако би видели шта се све користило у процесу производње. И заиста, јели то стварно онда толико јефтина храна? Колика је цена здравља, која ће услед конзумације такве хране пре или после доћи на наплату?



Јако ме жалости чињеница што све више људи продаје своје комадиће земље "великима", јер им се више то не исплати обрађивати. Некако су успели да убеде људе да је превише рада на пољу бесмислено и да им земља не треба.


У Србији је још увек 75% земљишта у власништву малих пољопривредника, малих породичних газдинстава и још увек има наде да велики не преузму све око нас. Једино што сви ми морамо постати свесни колико богатство представља имати свој мали комадић земље, имати својих неколико воћкица, свој мали органски врт , па чак и мали дрворед дрва за огрев. У просечној потрошачкој корпи за храну требате издвојити око 40% месечно, а ако ће се догодити и талас поскупљења како најављују, биће још више. Храна ће постати луксуз, а органска, здрава храна је већ одавно постала прави луксуз. Некад су сви то имали, јер су имали свој мали комадић земље.


Нажалост, под притиском данашњих трендова и аграрне политике људи све више напуштају земљу која им даје сигурност, и постају све више робови потрошачког друштва. А на крају, док сагледате све, основне људске потребе су физиолошке потребе, а то су храна, вода, стан и енергија. Све то даје вам ваш мали комадић земље, све то постаје све несигурније ако немате своју земљу у данашње доба. Самопотврђивање и потреба за поштовањем вам можда више неће бити толико битна ако нећете имати шта јести, зар не?


Зато, верујем да је земља велико богатство и да је се нипошто само тако не бисмо требали одрицати. Осећам се јако добро и слободно кад знам да имам своју, здраву храну, кад знам да имам знања и места где је могу узгојити и не морам уопште бринути шта за мене значе најављена поскупљења хране. Миран сам и кад услед константног повећања цена енергије, поготово гаса, али и шпекулација задњих неколико година за редукцију гаса током највећих хладноћа - ја имам на свом комадићу земље дрворед багрема, дакле узгајам и своје дрво за огрев, те током и највећих зима не морам размишљати колико ће коштати грејање. У много погледа, имам свој комадић земље, и ја сам због тога независтан. А ви ?